Žene nisu znale plivati, a svejedno su veslale, bile spretne ka i muškarci, a ako ne i spretnije. Dica su se od malih nogu učila na gajetu koja bi tako, malo po malo, postala način života…
Na njoj bi se naša i magarac i svaki tovar koji je triba u polju ili kad bi se iz polja nosilo kući. Nikad nije bila prazna.
A onda ih je vrime rasušilo, isčezli su težaci, nestali magarci i došlo je drugo vrime i drugi brodovi. Na drugi svit su se davno zaputili i meštri koji su ih znali napravit…
Danas je drugo vrime, gajeta se još samo čuva ka duh tradicije i zato svaka čast Muzeju betinske drvene brodogradnje. Tamo taj duh još živi, kao priča o jednom vrimenu kad je gajeta bila puno više od običnog broda…
Piše: Ivica Poljičak
