Razvukao mi se osmijeh od uha do uha, baš onako kako se čovjek zna nasmijati kad je sam. Sjedim za stolom i žlicom počinjem jesti još vrelu „maneštru od oslića“. Tako barem piše u jelovniku.
U tom trenutku sitin se matere. Dok san bija dite, nije bilo teorije da bi takvo što stavija u usta, a ona bi uvik govorila: „Triba ist žlicom.“ Mislila je na svu tekuću spizu, sve ono šta se jede žlicom, jer je – govorila bi – zdravije.
Godine prođu pa se čovjeku promijeni ukus. S godinama slast postane slojevitija i zahtjevnija. Ono što si nekad lakoćom izbjegavao počne ti biti pravi gušt. Još je žena kasnije svojom rukom kužini dala svoj timbar, pa su se okusi kuće pomalo širili i obogaćivali. Naposljetku i sam prigrliš teće i tavu. Dok san bio mlađi, draže mi je bilo frigano i pečeno; juha je tu bila samo kad bi morao. Daleko je to bilo od gušta s kojim danas pojedem vrelu juhu, od čega god da je. Danas je druga pisma.
Na privremenoj zagrebačkoj adresi naučio sam i novu riječ – čušpajz. Razno kuhano povrće, zapravo varivo. Tako i ova „maneštra od oslića“ nije ništa drugo nego lešani mol, gusta riblja juha s različitim sezonskim povrćem. Puno lipo, kako bi se reklo.
Opet se nasmijem sam za sebe. Triba ist žlicom. Prošlo je već puno vrimena otkad me više ne triba tirat da pojedem juhu, a opet bi mi bilo drago čuti tu materinu rečenicu. Kao da je neki nevidljivi vjetar donese baš onda kad uzmem žlicu u ruku.
Kad sam bio malešan, puno sam volija rižu na mliku. Mlikarica, baba Marijica, donosila bi svaki dan litru mlika u boci. Mater bi mi dala da očistin rižu; nije tada bilo sto vrsta, sve već oprano, vakumirano i spremno. Tribalo je to probrat. Kad bi mliko uskuvalo, dodala bi rižu i mišala da ne zagori. Posli bi sve izlila u male rezbarene staklene terinice i na kraju posula malo cimeta. To san obožava.
Liti bi pustila da odstoji pa bi ga metnila u frižider, da bude lipo, skoro ka sladoled. Zimi bi ga poija dok je još bilo toplo. Znan, nije više mliko ka šta je bilo prije, a i skupija san lipih godina. Ali kad pomislin na to, opet zamirišu slike i čujen zvuk kućarina kako dira po terinici.
„Kripno je to“, rekla bi mater dok bi me gledala kako jedem.
U vrime ručka na stolu je morala biti sol, papar i štikadente. Mater je imala svoju sol u kredenci iznad špakera, onu kojom bi solila dok kuva. Ćaća bi u juhu stavija malo papra, tek između palca i kažiprsta. A kad bi u pijatu izriza lešo meso, opet bi ga malo posolija.
Vrime učini svoje. Zapravo, sve je živo, a opet nije tu. Sve je u meni, a opet nije uz mene. I nije tužno. Kao da je negdje u drugom gradu, ili na nekom drugom kontinentu, i dalje sprema pogače.
Znan da tamo nema imbotilja kojima je mater pokrivala tisto koje bi umisila, a opet čujen njezin glas: ne otvaraj vrata i ne diži imbotilju, jer se pogače neće dignit kako Bog zapovida.
Nisan to nikad baš razumija. Zašto se tisto pokriva imbotiljon? Ali san mora slušat.
Te pogače, u Splitu ih zovu sirnice, a na kontinentu pince, nisu bile kao ove današnje kupovne. Sigurno to nisu bile najbolje pogače na svitu, ali ja san ih tako vidija. Bože moj, jedva bi dočeka Uskrs samo da u njima mogu uživati.
Bile su pune tista, malo punije nego ove danas, i obožava san ih uz bilu kavu.
Na Veliki petak, međutim, nije bilo bile kave. Ujutro bi dobija čaj u veliku čikaru i na kruv namazanu marmeladu. Nije se mrsilo.
Sjećanje na to dolazi bistro, kao što se more u rana ljetna jutra prozire čisto sve do dna. Nadohvat je ruke, a opet more u isto vrime i spaja i dijeli. Život se, čini mi se, piše okusima i mirisima.
A ja bi tada dobija karitulu, u njoj jedno jaje, i bija bi sritan.
Mater i ćaća oboje su rođeni u listopadu, na samom početku tridesetih godina prošlog stoljeća. Imali su puno braće i sestara. Rođendane nisu slavili; za njih je to bio običan dan. Jednostavno nisu držali do toga.
Život ih nije mazija. Prošli su svoj put kako su znali. Danas bi reka: ono šta su tili, to su i napravili. A bili su skromni ljudi, malih zahtjeva. Tako su i živili.
Ćaća je partija prerano. Nije moje godine upamtio. A skupilo se lipih godina otkad mu se mater pridružila na nebeskoj vječnoj brazdi.
U njihovim koracima i danas mogu oćutit Baldekin. Koliko god da su tihi, čujem ih.
Ne trudiš se to zapamtiti, ipak slike dođu same od sebe. Pojave se na nekom kantunu, na nekom mistu, i odma ih pripoznaš.
I pari mi se da ih danas bolje razumin nego onda.
Ćaća nije bija od puno riči. Ipak mi je njegova boja glasa trajno ostala urezana za sva vremena. Premda je prerano partija da bi mogao čuti sve što mi je imao reći. Jako dobro pamtim izraz lica, držanje tijela i njegov karakteristični način hoda. Puno je toga što pamtim, a sad sam i ja prohoda godine koje on nije uspija doživiti.
Znam da se to davno više niti vidi niti čuje, ali u toj boji glasa, njegovom pogledu, držanju i načinu hoda vrime je stalo i živi u mojoj slici moga ćaće.
Kroz njega živi moje djetinjstvo, Baldekin kakav je u meni od malih nogu. Vrime je prošlo, a živi i dalje u meni.
Kaplje to vrime i curi kroz prste. Ide samo u jednom smjeru i nikad se vratit neće.
Ali te tople misli što su ostale, i što nas još uvik vežu, ispisuju novim nijansama život koji i dalje traje.
Grad se promijenio, vrime je prošlo, ali u meni još uvik žive njihovi koraci i onaj svit kakav je nekad bija.
U meni su oni ostali isti, kao da i dalje hodaju tim istim ulicama kojima sam nekad išao držeći ih za ruku.
Piše: Ivica Poljičak
