Zima je sa sobom uvik donosila više boravka u kući. Ne samo zbog hladnijeg vrimena, pogotovo kad bi bura nosila sve prid sobom, nego i zbog kraćeg dana. Brzo bi se smrklo, a ponuda zabave bila je više nego skromna. Televizijski program jedva da je postojao, tek pokoja emisija i puno praznog hoda između. Upravo zato, kuća je zimi postajala cili naš svit.
Više smo čitali stripove i knjige posuđene u gradskoj knjižnici u Plavom neboder, one na kojima se već osjećao zub istrošenosti od habanja brojnih ruku. A kad bi nestalo štiva, mašta bi preuzimala stvar u svoje ruke. Igrali smo se onako kako su se igrala dica kad nije bilo pravih igračaka – improvizirajući, iz ničega, iz onoga što je bilo nadohvat ruke.
Šuferini, šibice ili žigice, kako ih je tko zva, bili su neizostavni dio mog ditinjstva. Nisam ih smija paliti, to je bilo strogo zabranjeno, ali prazne kutije od šuferina bile su blago. Dok san bija mali, od njih san pravio zamišljene vlakove. Ugurao bi onaj prazni dio, u kojem su se prije toga nalazili šuferini, u drugu kutiju, jednu za drugom, i tako ih poveziva u duge kompozicije. Što je bilo više praznih kutija, bilo je više vlakova.
Te bi vlakove vozija po kući, po dvorištu, po zamišljenim tračnicama. U glavi mi je to bija veliki kolodvor, pun lokomotiva iz kojih se dimi para, s ljudima koji negdi putuju. Ti su me vlakovi vodili u daleke gradove o kojima san samo sluša. Gradove koje nikad nisan vidija, ali san o njima mislio kao da ih dobro poznajem. Mašta je bila brža od svakog pravog vlaka.
Zimi san volija paliti šterike šuferinima. Znalo je nestati struje, a redukcije su bile česta stvar. U takvim trenucima kuća bi se stišala, a plamen svijeće dava je toplinu kakvu struja nikad nije mogla. Bila je to iznimka kad sam mogao paliti šuferin. Uz nazočnost starijih. Kasnije, kad san kradomice palio prve cigarete, već je tribalo znati muški upalit šuferin, pa makar puha i jaki vitar. I to se učilo, tiho, sa strane, bez svjedoka.
Na kutijama šuferina bile su svakakve sličice: životinje, ptice, brodovi, lokomotive, slike gradova… Svaka je imala neku priču, neku sliku koja bi ostala u glavi.
Svaka kuća je imala šuferine, ako ni za što drugo, onda za upaliti vatru u špakeru. A svaka kuća imala je i škanjel. Nije se moga kupit u dućanu. On se radija. Naš je bija napravljen u pilani na Križu, tamo di su danas Bermude. Zvali smo ih pilane, ali to su bile stolarske radionice, pune mirisa drveta i zvuka pile. Tu sam naučio razlikovati pilotinu od lumbela. Škanjel je služija svima. Liti bi žene sidile na njemu isprid kućnog praga, navečer, teke da uvate arije i čuju šta ima novoga. Muškima bi dobro doša kad bi tribalo špigete vezati. U kužini je bija koristan kad bi tribalo nešto dovatiti s kredence.
A nama dici škanjel je bija više od komada namještaja. Bija je igračka. Jedna od prvih. Ima je rupu odozgo, i kad bi doša ujac, ja bi odma tražija njegove ključeve. Vozija je viličara u Luci, a taj veliki ključ savršeno bi pasa u rupu škanjela. Gura bi ga unutra, okreta i govorija da san “upalija” škanjel. Radosti tada nije bilo kraja.
Kasnije, kad san narasta, na škanjelu se više nije sidilo. Na njega je došlo cviće. Danas je star, osušen i raskliman. Već godinama ne služi ničemu, osim kao tihi podsjetnik na vrime koje je prošlo, koje se pomalo gasi, ali još uvijek putuje s nama.
Uz škanjel ostala je i mala čikara za kavu s pijatićem. Sačuvana u staroj kredenci, davno ostavljena po strani naše ubrzane ceste života. Ne sićan se je li je mater kupila ili dobila na dar, ali sićan se da je iz vrimena kad su me plašili da će maloj dici izrasti rep iz guzice ako piju crnu kavu. Jer kava je bila samo za velike.
Nama dici bila je dopuštena Divka ili Kneipp, s puno mlika. “To ti je kripno”, znala bi reći mater. Još kad bi se udrobilo kruva od jučer, ako bi ga ostalo. Zna san da mi ne govore istinu, zna san da dici ne može izrasti rep, ali svejedno mi nije bilo drago to slušati. Tako bi me udaljili od moje želje da i ja, makar teke, otpijen crne kave iz lipe čikare. Ni danas ne znan je li me više privlačila kava ili sama čikara.
Uz tu staru čikaru uvik vidin kišovitu zimu. Malo prostora, puno ljudi, sve zbijeno, a opet se ne sićan da je ikad bilo tisno. Miris samljevene kave širio se kućom, miješao se s mirisom suhog bukovog drva koje pucketa u špakeru. Slušale su se priče, gledali stariji, učilo se bez da ti itko govorio da učiš. Liti je sve bilo vanka, a zimi je sve bilo u kući. I mirisi su tada bili drukčiji.
Zapravo, ne sićan se kad san popija prvu crnu kavu. Očito me u početku nije oduševila. Ali malo po malo, kava je postala dio svakodnevice. Više od napitka. Uz kavu ide razgovor, druženje, susreti. Kava je užitak za nepce, ali s vremenom postaje i način života.
Od onog strašenja repom i od vrimena stare čikare, proživija se cili jedan život. Danas su čikare drukčije, kava se kuva kući u koguli ili pije vanka, u kafiću. Vrime čini svoje. A ipak, uz svu brzinu života, sačuvala se stara čikara. I s njom slike stola, stolica s kušinićem, škanjela, mlinca za kavu, materinih vešta.
Danas šuferine, one duge, još koristin samo kad palin vatru za gradele. I to je skoro sve što je ostalo od tog vrimena. A opet, oni vlakovi od praznih kutija šuferina još uvik se voze. Negdi duboko, u mojoj škatuli mašte, na Križu, krajem šesetih godina prošlog stoljeća.
Sve dok mi je dovoljno sklopiti na trenutak kapke kad čujem jaku kišu kako odzvanja padajući na kupe od krova i vidjeti zamišljene vlakove vratim mi se cijelo jedno vrijeme prisilne skromnosti koje je imalo svoje druge draži.
I možda se zato te zime i danas javljaju bez pitanja. Dođu same, s mirisom drva i zvukom kiše koja ne žuri. U njima nema puno svjetla, ali ima mira. Sve je sporije, teže, stvarnije. Ruke su zauzete sitnicama, a glava puna različitih slika. Nije se imalo puno, svega je manjkalo, ali opet nije to bilo najvažnije. Svaka stvar znala je svoje misto i vrime. I dok god negdi u meni još postoji kuća u kojoj zimi gori špaker, dok god šuferini ne služe samo vatri nego i mašti, znam da ništa važno nije izgubljeno. Samo je pospremljeno, pažljivo, da se ne potroši. U mojoj škatuli mašte s Križa.
Piše: Ivica Poljičak