U vrijeme dok su se pisala pisma, slale razglednice bližnjima s putovanja, znali smo imena poštara. Djeca kao djeca, najviše smo vremena provodili na ulici i normalno da smo poštara viđali svakodnevno. Brzog hoda, uvijek prepoznatljive kožne torbe pune pisama i razglednica, poštar je poznavao svaku kuću u kvartu, znao je gdje tko živi, otkud stižu pisma, a poglavito su im se radovali početkom mjeseca umirovljenici. Donosili su im mirovinu na kućni prag, a bio je običaj, nepisano pravilo koje se nije kršilo, da se poštaru ostavi dobre ruke.
Prije polaska u školu pamtim poštara Peru, a poslije Mladena koji je donosio poštu sve do mog odlaska na studij. Druge, nakon njih više se pamtim, jer su se često mijenjali.
Internet i mobiteli potpuno su promijenili svijet
Pisma sam davno prestao pisati. Ne sjećam se kada sam zadnju razglednicu nekome poslao. Internet i mobiteli potpuno su promijenili svijet. Valjda su zato i poštari postali bezlični, nitko ih ne iščekuje niti im se raduje kao kad su donosili pisma koja bi se jedva čekala pročitati. Već dugo poštari nose samo račune i preporučene pošiljke, a tome se nitko ne raduje.
Pišući u svoje vrijeme pisma, a posebice kada se radilo o ljubavnim, u kući je uvijek trebalo biti u pripremi više praznih pisama. Stoga su se pisma, tko ih je pisao, kupovala na paket u kojem se nalazilo deset pisama, u pravilu bijelih, ali ih je bilo i u drugim bojama.
Mapiranje Baldekina
Mapirajući svoje djetinjstvo i odrastanje na Baldekinu, petokatnica uz glavnu cestu imala je posebno mjesto. Upravo tamo sam kupovao pisma. Na samom kraju zgrade nalazi se žuti poštanski sandučić u koji su se ubacivala pisma za slanje. U prizemlju, u staklu, nalazila se trafika. U njoj je radio jedan tihi čovjek, ostavljao je dojam dobrohotnosti. Takvog sam ga upamtio za cijeli život. Na velikom drvenom pultu bili su poredani dnevne novine i časopisi te stripovi, a na policama iza cigarete i sve ostalo što se prodavalo u trafikama. Na tom se pultu nalazio i stalak za brojne razglednice s motivom Šibenika. Tu sam kupio i prve frenje u životu…
Tragovi u prostoru i vrimenu
Vrime curi kroz prste, jedne dočeka, a druge otprati. I tako uvik. Ostanu tragovi u prostoru i vrimenu. Međutin, najviše toga nestane i iščezne, ka da nikada ni postojalo nije.
Zato, sve što se zapiše ima više šanse da u vrimenu traje duže. U toj petokatnici živija je Lovre i to zaslužuje jedan životni kadar s Baldekina. Tamo je živija sa svojom familijon. Tada su svi govorili na Križu. U novoj zgradi u novom kvartu Šibenika.
Svi su ga zvali Lovre premda mu je pravo ime bilo Josip. Zva san ga ujče Lovre, tako me naučila mater. Nije mi bija rođeni ujac, zapravo materin rođak, ali je u to vrime bilo normalno tako zvati, zbog poštovanja, a i razlika u godinama bila je velika.
Bija je drag, pantin ga ka dobrodušnog, a jakog čovika. Uliva je osjećaj snage i sigurnosti. O tome nisan naučija od njegovih riči nego od onog šta je radija.
Na samom kraju 1960.-ih gradilo se dosta obiteljskih kuća. Nije bilo ka i danas. Svako se snalazija kako je zna i moga. Uz puno truda, muke i odricanja. Drukčije ne bi išlo. Platija bi se matrijal i ruke meštra, a sve ostalo radili su ljudi mukti, jedni drugima pomagali. Rekli bi danas dragovoljno. Tribalo je samlit škalju na drobilici, ukrcat i iskrcat cimenat…
Lovre je bija meštar za izmišat beton na ruke
Beton je puno vridija i to nije svako zna. Tribalo je biti snažan, ali je tribalo i znat. Ujac Lovre je baš bija meštar za umišat beton na ruke. Prvo bi umiša baštun betona usuvo motikon. Poslin su mu poteke dodavali vodu, a on bi stalno mišajući učinija beton. Nije smija stat. Onda bi beton krca u škipe i pravo na kašune, a tamo su drugi vodili glavnu rič.
I dan danas se sićan snažih ruku ujca Lovre. Nosija je tanganu plavu rebrastu majicu na špaline koja je bila mokra od znoja i uvik je vedra duha bija.
Meni je, gledano dičijin okon, parilo da je to radija s lakoćon.
Sve to nije moglo bez velik gumenih trumba. Poslin ih je dobro tribalo oprat od betona.
Danas ima svega. Ostali su zidovi i krovovi jednog vremena koje se gasi kao crveni zalazak sunca u more krajem ljeta.
Slušam starijeg čovjeka, svjedoka napisanog, kaže mi da se nikad nije lakše živjelo nego danas. Svega ima, ali se nikad se osjećao usamljenijim.
Je li to samo zbog starosti ili jedno vrime curi kroz prste… Jedne dočeka, a druge otprati.
Drag mi je bija i osta, ujac Lovre. Ma koliko malo od njega pantin dovoljno mi je za cili život.
Znan da je postoja i pantit ću ga po dobru jer je to zaslužija.
Grad se mijenja s vremenom
Tiho su iščezla pisma kakva smo nekada pisali, iščezla je i trafika na Baldekinu u kojoj sam ih kupovao. Danas je tamo pedikura. Grad živi i mijenja se s vremenom. Kvart je sada možda življi nego ikada. Mijenjamo se i mi, samo nam je to teško priznati. Ipak, trajno su u nama ostale slike jednog odrastanja kada smo imali više vremena za sve. Danas, meni to predstavlja ponovno otkrivanje novih slojeva vlastitog zavičajnog identiteta. Kao ponovno prelistavanje knjige koju sam davno prije pročitao. Samo što sada likove životnog romana, glavne i sporedne, bitne i epizodne vidim s puno više razumijevanja nego u vrijeme dok su oni igrali svoje životne utakmice. Čovjek uvijek radi razliku, samo nam ponekad treba vremena da to spoznamo. Što je više ljudi koji prave razliku na bolje u našem životu to smo bogatiji. Tako doživljavam hod meni dragih ljudi Baldekinom premda se njihovi zbiljski koraci već dugo ne čuju jer su se preselili na drugi svijet.
Svatko ima svog Lovru koji nam predstavlja neizostavni dio mozaika kvarta po kojem se prepoznajemo.
Piše: Ivica Poljičak
